Краљевина Југославија је пред Други светски рат била пета сила у свету по производњи свиле, а онда је предност дата нафти и синтетици која се од ње прави. Дудови су посечени, скупе машине уништене и сурово угашена индустријска грана од које је било само користи.


Некадашња држава је деценијама плаћала данак трчању за разним светским трендовима, али цена модернизације увођењем масовне производње синтитичких влакана припада реду најскупљих промашаја некадашње СФРЈ! Због синтетике (читај монопола нафтне индустрије) из Југославије је протерана широм света цењена свилена буба, а њена биљка хранитељка бели дуд је искрчен. Напоменимо само да је пред Други светски рат у Југославији било више од два и по милиона стабала белог дуда, а да данас нема ни неколико хиљада!


Највише дудова било је и остало у Војводини. Заштитили су га љубитељи дудоваче, или, пак да се нађе ту и тамо, за свиње и живину. Највише их има поред преосталих салаша. Зато дудови у Војводини данас могу да послуже као сировина за почетну производњу, свилених буба док не стигну нови засади за обучавање грађанства које хоће да гаји дудове и свилене бубе. Неколико десетина најстаријих дудова налази се у околини Ковиља, у коме су пре неколико година покренули и годишњу акцију "Парастос дуду" када се сакупљају плодови са овог дрвета и пече ракија дудовча. Та ракија дудовача све до 2013. године једино се служила у кафани на "Крај света", која се налазила на Аркању иза Ковиља... Сад нема више ни дудоваче ни кафане "Крај света". Ипак, ракија дудвача се може попити код неких домаћина у Ковиљу, или ако се организује дружење за рибљим паприкашем код бившег Ђоке Варенике, који је деценијама држао познати ресторан "Крај света", све до његовог рушења...


Уништавање дудова и помор свилених буба збили су се у Србији у време неких ,,заокрета’’ у привређивању, има томе више од четири деценије. Све што је било природно, требало је заменити вештачким јер тражи мање рада. Тако су у текстилу под удар, сем свиле, дошли још и вуна, лан, памук и кудеља. У случају вуне страдало је и овчарство, као њена биолошка и материјална основа. Јер, од некадашњег стада од близу пет милиона оваца у Србији је остало свега 1,5 милиона грла (2000. године је у Србији било 1,6 милиона оваца). Уништеноје стадо, а нико неће од власника ове стоке да купује вуну која се баца... Грешку учињену тих шездесетих година прошлог века треба сад исправити у наредној деценији, када је покренута идеја оживљавање сточарства, а ту спада и за повратак свилене бубе. За то је потребно прво почети садити дудове по Србији!



Када је реч о свиленим бубама, треба рећи да смо у производњи "краљице" тканина, како свилу зову у свету, пре Другог светскго рата, били на петом месту у свету! У Југославији, а понајвише у Србији, где бели дуд добро успева, има много живих произвођача кокона, округлих постеља свилене бубе у којима се она претвара из гусенице у лутку, штитећи себе споља и изнутра свиленим нитима.


Свиларе у Србији су брзоплето укинуте шездесетих година прошлог века, а скупе машине уништене. Синтетика се пробијала на тржиште развијајући нафтну индустрију и повећавајући потрошњу нафте као значајне сировине за њену производњу. Како то обично бива са ограниченим ресурсима, као што је нафта (чији се крај најављује око 2050. године овог века!) цена производње била је све скупља, а последице синтетике све видљивије, од еколошких до здравствених.


"Непосредно пре санкција за СФРЈ 1992. године, у тадашњој Привредној комори Југославије, био је урађен и пројекат за оживљавање узгоја свилене бубе. Координатор је требао да буде Институт за шумарство у Београду. Све је било лепо записано, како ова мајушна животиња живи искључиво од листа белог дуда, шта треба радити да би се прво обновили засади ове биљке хранитељке. Дошло је до распада СФРЈ па су ти планови остали у фиокама. Сваких неколико година, па ево и сад, се јављају идеје о обнови гајења свилене бубе, за шта је претходно нужно обновити засаде дуда, али увек наиђе нека криза па то оде у други план", наводи секретар Удружења за пољопривреду и прехрамбену индустрију Привредне коморе Србије Милан Простран.


Истраживања показују да смо и пре четири деценије у тадашњој Југославији имали 2,6 милиона дудова, понајвише на просторима Србије, а данас је то готово занемарљиво. У златно доба свиларства, дудови су се највише гајили у Посавини, Поморављу, и Повардарју и, а свилена буба се гајила, у Војводини, Србији, на Косову и Метохији... Чак су и места добијала имена по свили примери су Свилојево у Војводини, Свилајнац у Србији... Пре две деценије било се кренуло у нову садњу белих дудова и обнову гајења свилене бубе, али су то омеле санкције 1992. године. Било је тад чак и увезено 11 хибрида дуда из Русије, а нешто је стигло и из Бугарске, као и из Јапана. Треба рећи да су научници одмах, а то је било пре увођења санкција за СФРЈ, били почели да организују обнову засада белих дудова у Србији. Данас белих дудова највише има у Војводини и то у околини Вршца.



Свилена буба је права домаћа животиња. Без помоћи човека не би могла да опстане у природи. Има пет стадијума развоја. Од јајета се претвара у лептира који обнавља генерацију. Јаје је величине зрна мака и од њега се ствара гусеница која је у почетку тешка 0,4 милиграма. На крају свог развоја гусеница је дугачка осам до девет сантиметара и своју дужину је повећала за 10.000 пута! Управо због толиког увећања телесне тежине свилена буба је феномен. Преправљена у кокона, она је тешка три и по до четири грама. За развој гусенице потребни су и одређени услови. У првом реду температура од 23 до 27 степени, а ваздух мора бити влажан од 60 до 90 одсто, затим регулисана светлост и систем проветравања.


Гусеница своје развиће од јајета до лептира завршава за 28 или 29 дана. После тога изграђује кокон свиле. Ради га три дана, али је само првих неколико сати видљиво јер и себе обмотава свилом па је кокона чврста. Гусеница унутар кокона, заправо, прави постељу и преобрази се у лутку. У сваком кокону је нит свиле дуга 1.200 до 2.000 метара. Кокони се одмотавају у фабрикама, на специјалним машинама које се зову филанде. Нажалост таквих машина данас готово да нема ни у музејима! У Србији су кокони одмотавани и ручно. Да би се свилена нит одмотала, односно да би лепак попустио, кокони су морали најпре да се потопе у врелу воду, а потом се преслицом одвајала нит, а да се не би поново лепиле, обично су кокони (мало одмотани) стављани у кукурузно брашно или песак.



Поново обновити ову производњу није ни мало једноставно, јер најпре треба увести скупе машине, а најбољи произвођачи су Јапанци. Да би се почела прерада, потребно је најмање петнаест машина које стају око десет милиона долара, а за то је потребно да имамо и 200 тона кокона спремних за прераду. У разговору који је вођен са Јапанцима за обнову ове производње, они су показали интересовање за ову делатност, да у њу улажу, па чак, и да кредитирању производњу. Међутим, то су зауставили ратови на подручју некадашње СФРЈ, а последњу акцију и бомбардовање 1999. године. Дошло је време обнове земље, па и ове производње. У Србији су је увек заустављале нове, прече реформе за преживљавање, а Јапанце је сад зауставио земљотрес и цунами да би уложили новац у ову производњу у Србији.


Оно што нас у Србији тера на поновно увођење ове производње, је њена исплативост и упошљавање радника. Узгојем бубе били би попуњени и многобројни ненаменски грађени погони. Поред тога може се производити и за извоз. Кокони који не испуњавају техничке услове неће остати неупотребљиви јер као чисте беланчевине веома су погодни за исхрану стоке.


Данас је у свету најјачи произвођач свиле Кина. Годишње се у овој земљи направи више од 500.000 тона сирових чаура свиле. Чак 20 милиона домаћинстава бави се само овим послом. Још око 50 земаља сврстава се у мање или веће произвођаче. Међу њима су: Јапан, Северна Јужна Кореја, државе бившег СССР-а, Тајланд, Бразил, који сви заједно дају чак 97 одсто светске производње. Али, њима је лако, нарочито Кинезима, јер су очували традицију коју преносе с колена на колено. Истовремено су очували и машине и стално уводе нове. Док смо ми све наше што смо имали уништили, па их чак нема ни у музејима!


Свиларство је и у Србији једна од најстаријих делатности у сеоским домаћинствима. Оно је било, зато што је, пре свега, било исплативо и добродошло, као узгредно занимање. То би могло бити и данас, а ту исплативост најбоље потврђују следеће чињенице. Једно домаћинство може без тешкоћа да прехрањује, бар, три кутије "семена", или око 60.000 гусеница у једном циклусу. По једној кутији добије се 20 до 30 килограма сирових кокона – чаура. На светском тржишту килограм ове робе протеклих година плаћао се шест долара. Ако се у расход уврсти и семе, дудово лишће, средства за дезинфекцију и друго, онда је рачуница јасна: од 75 килограма чаура добије се 450 долара, а ако се од те суме одбију трошкови од 120 долара, остаје зарада од 330 долара. Наравно те чауре могу се претворити у 8,5 килограма свиле, односно тканину дугу око 130 метара. То је рачуница била у Задружном савезу Србије 2000. године, када је његов тадашњи секретар Милан Павловић био урадио и покренуо пројекат за обнову засада дудова и гајења свилене бубе и производње свиле у Србији.


Највеће могућности данас за узгој свилене бубе и свиле су у Војводини. Она има доста неискоришћених земљишта на коме би се могла обновити производња једне од тих традиција, гајења свилене бубе. Дакле, има места за саднице белог дуда, а у једној фази би се могло засадити 15.000 стабала. Негде би то мале мале плантаже, друге засади на земљишним окрајцима, крај сеоских путева, у економским двориштима. То би била храна за свилене бубе, чија производња на таквим засадима може достићи 8.000 тона, а то је вредности од најмање 50 милиона долара.


Што се тиче објеката за узгој свилене бубе, сматра са да их већ има доста. Најчешће се мисли на неискоришћени простор у бившим комбинатима, задругама и другим газдинствима, напуштеним халама. Има и других запуштених објеката у свим војвођанским селима, некадашњим задружним домовима. Сада домаћинства такође имају грађевине које се лако могу обновити и прилагодити овим потребама. Све то говори да ова производња, посебно бели дуд, који представља и основу, не захтева посебан труд нити већа улагања и негу. Потребно је само сачекати неколико година да младо стабло изђикља. И ту је једна од шанси Србије за ново запошљавање бар десетак хиљада радника, а од тога би живело толико породица.



Свила и космонаути

Свила има широку примену и у индустрији, мада је најчешће везујемо за конфекцију. Познато је да су свилена сита незаменљива за одела космонаута. То одело се израђује према облику њиховог тела. Како је свилени конац 40 пута растегљивији од пуцања од других материјала, свилена нит се користи и као уже за капсуле из свемира. Прича се да су у ужету руске капсуле која је пала из космоса пронађени делови вештачке материје, што је био узрок пуцања. Уже су, наиме правили Јапанци, не знајући за његову намену, па су заједно са свилом уплели и другу материју.





Бранислав Гулан




Текст преузет са https://www.agropress.org.rs/